Ako vam se čini da pišem o vašoj firmi – niste jedini kome se tako čini.
Jedna od najčešćih zabluda u radnim okruženjima nastaje onda kada se ljudskost počne koristiti kao argument da je sistem zdrav. Ako se ljudi međusobno drže, ako posao ide naprijed, ako se i u lošim okolnostima ponašaju korektno lako je zaključiti da kultura, uprkos manama, ipak funkcioniše.
Ali to nije mjera kulture. To je mjera ljudi.
U loše postavljenim sistemima dobri ljudi često postanu zamjena za strukturu. Oni popunjavaju praznine koje procesi ostavljaju, amortizuju loše odluke, smiruju posljedice nejasnog vođenja i preuzimaju odgovornost koja nikada nije bila njihova. Zahvaljujući njima, sistem izgleda stabilnije nego što zaista jeste.
Upravo zato su takva okruženja zbunjujuća. Istovremeno iscrpljuju i povezuju. U njima upoznaš ljude koji ostanu profesionalni i kada je ciničnost najlakši izbor, koji zadrže mjeru i kada sistem nema granice. One ljude koji, uprkos svemu, znaju da sistem ne mora biti izgovor da prestaneš biti čovjek. I koji ti, često nesvjesno, pokažu kako izgleda integritet kada uslovi nisu jednostavni. Ta iskustva zamagle sliku, jer zahvalnost prema ljudima lako se pretvori u toleranciju prema onome što ne funkcioniše.
Kultura koja zavisi od izuzetnih pojedinaca dugoročno ne postoji. Ona samo odlaže suočavanje. Dokle god ima onih koji će “izdržati još malo”, sistem nema potrebu da se mijenja. Cijena tog prividnog funkcionisanja plaća se kroz zamor, povlačenje, gubitak povjerenja i, na kraju, odlaske koji nikoga ne iznenade iako se svi ponašaju kao da jesu.
Zrela kultura ne traži heroje. Ne oslanja se na improvizaciju, snalaženje i ličnu žrtvu kao standard. Ona je postavljena tako da podržava normalan, održiv rad i onda kada entuzijazam splasne, i kada se pojave greške, i kada ljudi prestanu nositi sistem na sebi.
Zato je važno razlikovati dobre ljude od dobrog sistema. Jer dobri ljudi mogu ostaviti snažan trag. Ali njihov trag nikada nije dokaz dobre kulture.
Leave Your Comment